Evo šta smo naučili od pčela, ekonomisti kroz istoriju slede njihov primer...

Ekonomisti prosto obožavaju pčele! Još od davnina se oslanjamo na njihovu ideju o tržišnoj utakmici. Pročitajte i zašto.

Kraljevsko ekonomsko društvo je jedno od najstarijih i najprestižnijih ekonomskih udruženja u svetu. Logotip Kraljevskog engleskog ekonomskog društva je pčela. Bajka pčela, objavljena 1732. godine, koristi pčele kao metaforu za ekonomiju - i predviđa moderne ekonomske koncepte kao što su podela rada i "nevidljiva ruka tržišta". 

PhotoCredit: Royal Economic Society

James Meade, ekonomista i nobelovac u oblasti ekonomije, imitirao je pčele kada je tražio održiv primer zanimljive tržišne ideje. On navodi pčele i jabuke kao primer pozitivne eksternalije. 

Postoje razne definicije eksternalija, ali najuobičajenija definicija je da su to korisne ili štetne posledice ljudskog delovanja na ostale ljude gde osoba koja je delovala nije uzela u obzir te posledice u momentu donošenja odluke. Primer negativnih eksternalija je ispuštanje gasova u atmosferu, dok je primer pozitivnih eksternalija obrazovanje.

Zamislite oblast sa nekoliko voćnjaka i pčelinjaka. Zamislite farmu sa nekoliko voćnjaka i pčelinjaka. Ukoliko bi voćari zasadili više stabala jabuke, pčelari bi imali koristi, jer bi to značilo više meda. Ali sami voćari ne bi imali nikakvu korist od toga, tako da ne bi zasadili onoliko jabuka koliko je najbolje za sve. To je, prema Meade-u, "jednostavno i isključivo zbog činjenice da voćar ne može pčelarima da naplat hranu za pčele". 

Ali postoji veliki problem u ovoj njegovoj tezi, koji on tada nije prepoznao – cvet jabuke ne proizvodi med! To je je jedna od prvih stvari koju on nije znao o pčelama!
Da bismo razumeli u potpunosti Meade-ovu grešku, vratimo se 5000 godina unazad. Ljudi tada nisu gajili pčele, već samo sakupljali med. Oni su uzimali med od pčela, što možemo da vidimo i na crtežima u pećinama.

PhotoCredit: Planet Bee

Tokom srednjeg veka, ljudi su krenuli da gaje pčele, ali su ih ubijali sumporom nakon što proizvedu med. Zatim su nakon toga pravili novu koloniju pčela i od te kolonije ubirali plodove. Ali, vremenom su ljudi shvatili značaj pčela i mogućnosti koje one daju celokupnoj prirodi i čovečanstvu. U Americi se čak pojavi i pokret pod sloganom „Nikad ne ubijaj pčele“ koji je štitio prava pčela.

Lorenzo Langstroth 1852. godine dobija i zaštitu patenta za svoju košnicu za pčele. On se smatra ocem pčeličarstva i jednim od najuticajnijih ljudi u ovoj oblasti. Nikada nije zaradio nikakvu autorsku naknadu jer je patent lako i široko narušen. Košnice Langstroth su i danas u upotrebi. On je napisao da je "... glavna osobina u mojoj košnici bio deo sa kojim su pčele mogle da budu uklonjene bez ljutnje... Mogao bih se odreći prirodnog rojenja, a opet umnožiti kolonije većom brzinom i sigurnošću nego zajedničkim metodama. Slabe kolonije mogle su se ojačati, a one koje su izgubile svoju kraljicu opremljene su sredstvima za dobijanje druge.  Ako sam posumnjao da bilo šta nije u redu sa košnicom, mogu brzo da utvrdim njeno pravo stanje i primenim odgovarajuće lekove." 

Langstroth je takođe otkrio da se nekoliko komunizirajućih kutija za košnice može slagati jedna iznad druge i da kraljica može biti ograničena na najnižu, ili leglo, komoru, pomoću matice. Ovo je omogućilo inspekciju košnica i mnoge druge prakse upravljanja i pretvorilo umetnost pčelarstva u industriju velikih razmera. Njegova otkrića omogućila su da se pčelarstvo obavlja na mnogo isplatljiviji način.

Nekoliko decenija nakon čuvenog primera James Meadea, drugi ekonomista Steven Cheung, postao je znatiželjan - i učinio je nešto što ekonomisti možda ne čine dovoljno često: kontaktirao je prave ljude i pitao ih šta se zapravo događa. Otkrio je da su farmeri jabuka rutinski plaćali pčelare za uslugu oprašivanja njihovih useva.
 
Za neke druge useve pčelari zaista plaćaju poljoprivrednicima za pravo na žetvu svog nektara, tržište koje je zamislio Meadea je trebalo da postoji, ali nije moglo. Dobar primer je i nana, kojoj nije potrebna nikakva pomoć pčela, ali koja proizvodi dobar med. Dakle, jabuke i pčele nisu dobar primer pozitivne eksternalije, jer se interakcija odvija na tržištu. A to tržište je ogromno.
 
Danas je centar gravitacije kalifornijska industrija badema. Veliki je broj polja na kojima se priizvodi badem, a ogromna je i zarada. Bademima su potrebne pčele i to veliki broj – 5 kolonija po hektaru. Plantažeri sa nasadima badema u Kaliforniji vrlo skupo plačaju oprašivanje, u proseku po 150,00$. No ni to ne može jamčiti da će im biti dostavljen potreban broj pčelinjih kolonija na nasad. Pčelari zbog duže zime jednostavno ne stgnu da prioreme dovoljan broj novih kolonija kako bi pokrili “rupu” odnosno nedostatak u onima koje će uspešno prezimiti.

 
Meade je sasvim pogrešno zamišljao pčelarstvo kao neku vrstu ruralne idile. Pčele su skoro potpuno industrijalizovane, a oprašivanje se temeljno komercijalizuje. I to predstavlja zagonetku. Ekolozi su veoma zabrinuti zbog populacija divljih pčela, koje su u velikom padu u mnogim delovima sveta.

 
 

Ali to ekonomisti uopšte ne vide. Čini se da je kolaps kolonije imao minimalan uticaj na bilo koju praktičnu metriku na pčelinjem tržištu. Poljoprivrednici plaćaju isti iznos za oprašivanje, a cena novih kraljica - koje se posebno uzgajaju - jedva da se menjaju.

Da li treba da slavimo ekonomske podsticaje za očuvanje barem nekih populacija pčela? Verovano da. Druga perspektiva je da je dugogodišnja težnja moderne ekonomije da kontroliše i monetizuje prirodni svet uzorkovala brojne probleme.

Dakle, ako želimo primer pozitivne eksternalije - nešto što slobodno tržište neće pružiti onoliko koliko bi društvo želelo - možda bismo mogli da obratimo pažnju na korišćenje zemljište koje pomaže divljim pčelama i drugim insektima. Neke vlade bi onda zaista i subvencionisale ovo, kao što je Meade savetovao.

Izvor: BBC